Kako se postaje poštovan, autoritativan i jedinstven bez trunke rivaliteta u sebi. Zaimova karijera nije obojena samo muzičkim kvalitetom, nego i dobrom dušom koja ga je krasila i činila drugačijim od ostalih sevdalija.
O svom početku je pričao: “Naša je radio-stanica počela 10.4.1945. i prvi smo ja i Ismet Alajbegović Šerbo imali muzičku emisiju. Nas smo dvojica na Radio-Sarajevu od prvog njegovog dana! Šerbo je bio veliki harmonikaš. To više majka neće roditi! Nije on toliko poznavao notni sistem i teoriju, ali je bio veliki ‘sluhist’. Znao je za čas naučiti i odlomak iz neke opere, neku ariju. I te stvari je on odlično svirao. Mi smo uvijek pjevali na radiju uživo. Znali smo ja i Šerbo i pod klavirom spavati, da budemo u šest sati na prvoj emisiji. Inače, morali bismo u četiri ustati da dođemo iz kasarne (onda smo bili vojska, u kasarni) do šest sati. Nego, lijepo se mi zamotamo dekama, pa spavaj pod klavirom! Eh, knjiga bi se mogla napisati o tim našim zgodama…”
Zaim Imamović je gostovao u Parizu, Beču i na Bliskom istoku, a sudjelovao je i na međunarodnom festivalu narodne muzike u marokanskom gradu Marakešu kao predstavnik jugoslavenske radio-difuzije.
Umro je u Sarajevu 2. februara 1994. godine.
(TBT)
