Ovog 11. maja u Sarajevu kreće turneja Bijelog dugmeta, u rok postavi, a povodom pedeset godina od nastanka benda. Pedeset koncerata u raznim dijelovima svijeta, naravno i bivšeg jugoslovenskog „svijeta“.
Bio je to povod da beorgadiski list Nedeljnik i Velike priče, svako na svoj način i iz svog ugla, obrade možda i najveći jugoslovenski fenomen. Svakako najveću jugoslovensku pop-kulturnu – i ne samo pop-kulturnu – priču.
„Vrlo je čudno kako čovek kroz život mjenja odnos prema kraju. Sećam se kad su u Sarajevu objavili da će biti Olimpijada, računao sam: ja ću tada biti star, imat ću 34 godine, to me ne interesira. Sada me interesira da slavim pedeseti rođendan Bijelog dugmeta. Nisam, recimo, svoje rođendane volio nikada slaviti. Jednom sam na Jahorini slavio veliki rođendan. Svako od tih koje sam pozvao, pozvao još nekoga i na kraju sam ustanovio da su pokrali sve poklone i šminku cure koja je bila sa mnom. Ljudi su valjda za uspomenu samo kupili sve iz kuće, šta su stigli. Tako da od tada ne slavim rođendane. Ali 50 godina Bijelog dugmeta mi se nekako i slavi. Ima nešto što mi se sviđa u tome, da je nakon pedeset godina meni još uvijek lijepo da to sviram i da čak ima i publike koju to interesira“, rekao je Brega u intervju.
“Dugme je imalo veličanstvene prednosti od prvog trenutka. Bosance, Sarajevo i Gorana Bregovića. Goran je bio sve u Dugmetu. On je imao odgovore na sva pitanja, uključujući i nikad nepostavljena. On je i komponirao i pisao tekstove, zvao goste, kompozitore, tekstopisce, muzičare, dizajnere, reditelje, fotografe, novinare, on je davao intervjue, on je zakazivao turneje, koncerte, čak i probe, pravio kalendare, ugovarao honorare, on im je podešavao zvuk na instrumentima, on je dirigovao, on se družio, on je trošio sav svoj život na to. I bio je nepogrešiv u tome svemu.
Ostali, ostali su uživali u tom komforu i nisu postavljali pitanja. Nisu se baš borili za svoju slobodu u toj tamnici. Ako je Bosna bila Jugoslavija, onda je Dugme bilo taj socijalizam. U njemu je uživala i publika i učesnici.
A Goran? Goran je bio Tito“, kaže Tucko.
„Pojedini analitičari odlazili su toliko daleko kao da je Bijelo dugme režirano i skuhano u laboratorijama Udbe. Oduvek sam smatrao da su sve te teorije dolazile od ljudi koji nikada uživo nisu videli crvenu lampicu Maršalovog pojačal“.
(TBT)
