Ne želim da rak promijeni moj život. Samo noć nakon prve kemoterapije, zaklela sam se pred
mojim zaručnikom da više neću prolaziti kroz to.
Piše:
Elizabeth Wurtzel, theguardian.com
Moja prva kemoterapija je bila mučna. Došla sam kući i pala u
nesvijest osjećajući se tako grozno i iscrpljeno, a mučnina je bila najgora, kao
da sam je po prvi put doživjela u svome životu. Pitala
sam se što sam to u svome životu uradila pa sam ovo zaslužila?
Razmišljala sam o svom proteklom životu i o
svemu onom što sam mislila da je zaista važno. Živjela sam zaista jednim uzornim životom. Ne samo to što sam završila Pravni fakultet na Harvardu i Yalu sa najvišim počastima. To nije ono što je bitno. Nikada nisam izgubila nikoga
u svome životu. Niko nikada nije patio zbog mene. Niko nikada nije
odustao od mene. Ljudi su nestajali, ponekad čak i godinama, ali su mi se uvijek vraćali.
Naučila sam da kada neko kaže
“mrzim tvoju facu“, da je to samo početak razgovora. Svi će se oni meni vratiti jer je bilo nemoguće da me
napuste. Da li mrzite karizmu? Oh, ko je ne
mrzi. Niko ne može da je podnese. Ne možete se cjenkati sa
njom. To je babaroga jedne ličnosti. Shvatili ste da govorim o sebi…
Izvinjavam se. Priznajem da nisam bila upravu. Preuzimam
krivicu. Kažem, nedostaješ mi. Kažem, ne mogu živjeti bez
tebe. Kažem, ovo nije u redu. Ja kažem, volim te. Ljudi vole čuti ono što žele. I ja sam to tako uistinu uvijek i mislila. Znam kako da osvajam ljude. Znam kako da osvojim čitatelje. Radim to odmah. Znam kako da
ljude izdaleka primamim, i to je prilično divan trik.
Sve to znam zato zato što sam iskrena. To je zbog toga što se ne bojim. Ako se nešto dogodi nekome, to će biti kao da se meni dogodilo. Data mi je
Viagra za suzbijanje seksualnih nuspojava kao antidepresiv. Tako je to bilo i tako shvatiš da imaš rak dojke. Čak to i ima smisla jer sam izgleda dobila agresivni rak dojke u
predmenopauzi kao rezultat BRCA2 mutacija. To me ne plaši. Ali tretman je bolan.
U noći nakon moje prve kemoterapije, rekla sam svom zaručniku da neću opet prolaziti kroz to. Imala sam mučninu. Bila
sam iscrpljena kao da sam provela 40 godina u pustinji u egzodusu iz Egipta u Hanan. Nisam brinula
ako me rak ubije, ali nisam mogla podnijeti još jednu noć kao
što je ova. Ali onda sljedećeg jutra, osećala sam se dobro. Ne želim da
umrem. Ima još previše toga da se uradi u mom životu. Sve moje greške su na putu da ih ispravim. Svi moji padovi su na putu ka uspjehu. Nikada nisam izgubila utakmicu.
Samo mi je ponestalo vremena i ne mogu sada ja da nestanem iz vremana.
Ne želim da rak promijeni moj život. Ljudi kažu da to rak upravo i
čini ljudima. Pretpostavljam da to tako
mora biti kao i sve ostalo. Mi smo samo pogođeni svim tim. Događa
se to što se događa i mi se mijenjamo. Kašnjenje u metrou, neko vas dotakne kolicima u
samoposluzi, za vas to izgleda kao napad, sve te male nevažne stvari vas mijenjaju. Pa pretpostavljam da rak mora da stigne i do mene. Naravno, stigao me je. Upropastit će mi kosu. Čini me umornom, i još gore, čini mi nervoznom.
Prihvatam da me rak pogađa. Ali
ja ne želim da on promijeni moj
život. Ne želim da me mijenja na bolje, gore, ili čak samo da od mene
napravi neku drugu osobu. Ne želim da dam toj bolesti takvu moć. Provela sam mnogo svoga vemena u životu boreći se za to “ko sam ja.” Ja sam sada u miru.
Dobro sam. Ne trebam novu verziju sebe. Nisam zastarila. Rak bi pobijedio – ne ukoliko bi me ubio već ukoliko bi me promijenio. To je zapravo problem koji se treba riješiti a ne objava s
neba.
Ali to me je već iznenadilo. Nisam
znala da sam toliko jaka. Nisam
znala da mogu podnijeti ovoliku bol bez plača ili žaljenja. Nisam znala da imam ovu vrstu smirenosti. Cijenim mir koji
imaju doktori sa kojima radim, kako brinu o životu i
smrti. Cijenim kako mi to odagnava brige, barem donekle. Udala
sam se u vrijeme kemoterapije. Još uvijek jedan od mojih najdražih hobija je pletenje šalova sa prijateljima. I dalje odlazim u New Haven razgovarati sa studentima na Yaleu koji čitaju Prozac
Nation, kao što to činim svake godine, večeram sa njima, iako to bude dug dan. Stalno sam tužna zbog mog psa Augusta, jer sam ga izgubila, izgubila sam dio sebe i nikad ga više neću moći
vratiti, i to me rasplače, to me čini tužnom. I dalje pišem, razmišljam o zakonima i izlazim na večere.
“Ja” sam i dalje “ja”.
/Prijevod i obrada: The Bosnia Times/
