Piše: Eleonora Pennini,thebosniatimes.ba
„Šta je to mehka moć napravljena u Njemačkoj?“ pita se generalna direktorica Goethe-Instituta u najnovijem uvodniku. Pitanje je prikladno, s obzirom na to da se institucija hvali svojom misijom da šalje „poruku otpornosti u manje liberalna društva“.
Ali za organizaciju koja se navodno zalaže za „liberalne“ ideale mira i sigurnosti, njena šutnja o Gazi govori više od bilo kakvog saopštenja. Goethe-Institut se nejasno osvrće na „rat“ i „nemire“ na Bliskom istoku, ali zločin koji se uživo prenosi, a u kojem Njemačka direktno učestvuje, očito nije dovoljno mračno poglavlje da bi ga se dotakli.
Dana 10. oktobra 2023. godine, Goethe-Institut objavio je izjavu u kojoj osuđuje „nehumane napade Hamasa“, poziva na bezuvjetno oslobađanje talaca i izražava solidarnost s Izraelom.
Radila sam za Goethe-Institut u Libanu od 2023. do juna 2025. Na jednom od prvih kriznih sastanaka, nedugo nakon 7. oktobra, raspravljali smo o tome kakve bi događaji mogli imati posljedice po naš rad. Neko je postavio pitanje o podršci Instituta Izraelu i šta bi se očekivalo od zaposlenih. Zbunjeno rukovodstvo nije moglo garantirati zaštitu privatnih objava na društvenim mrežama ako bi one bile ocijenjene kao „prelazak crvenih linija“. Koje su to „linije“, niko nije objasnio.
Ta se rasprava desila prije bombardovanja bolnice Al-Ahli. Spominjem datum jer sam tada još uvijek naivno vjerovala da postoji granica nakon koje će izraelski sadizam i brutalnost postati neporecivi. Čak i za liberale. Čak i za Nijemce.
Danas, 2025., znamo da ne postoji granica. Dvije uzastopne godine genocida: spaljena tijela, silovane zatvorenice, raskomadana djeca, bombardovane bolnice, šatori, džamije i univerziteti, amputacije bez anestezije, gladne porodice, eksplozivni roboti, potpuno uništenje. Ipak, njemačke institucije i dalje čvrsto stoje uz genocidnu tvorevinu.
Dana 18. oktobra 2023., dan nakon prvog bombardovanja bolnice, nisam otišla na posao. Kako se genocid odvijao tokom tih prvih sedmica, savjetovano mi je da potražim psihološku pomoć jer je „očito Gaza ono što vas muči“. Ali ono što me mučilo bilo je to što njih nije mučilo.
Na sastanku cijelog osoblja u januaru 2024. godine, pitala sam regionalnog direktora zašto organizacija koja tvrdi da promoviše kulturno razumijevanje i obrazovanje ne daje nikakvu izjavu protiv genocida u Gazi. Odgovor je bio kratak: Goethe-Institut nije politička organizacija. Pitala sam, zašto je onda dao izjavu podrške Izraelu nakon 7. oktobra? „Dobar point“, bio je odgovor koji sam dobila.
Ironično, dvije godine kasnije, kada više ne pokušavaju ni glumiti neutralnost, generalna direktorica otvoreno opisuje institut kao instrument „meke moći“ u „međudjelovanju politike i kulture“. Tom prilikom bilo je još nekoliko komentara: neko je rekao da se posao ne treba miješati s politikom, drugi su hvalili institucije koje ostaju „neutralne“ u sukobima. Većina je šutjela.
Kasnije tog mjeseca, uposlenici instituta u Amanu pokušali su pokrenuti regionalnu inicijativu. U skladu s liberalnim „najboljim praksama“, organizatori su prvo zatražili odobrenje menadžmenta prije nego što su kontaktirali kolege, i učtivo pitali smiju li isključiti institut u Izraelu iz učešća. Taj duh pokornosti pokazao se svuda prisutnim. Rezultat je bio da inicijativa nikada nije zaživjela. Niko iz srednjeg ili višeg menadžmenta se nije pojavio; ostali su bili ili previše uplašeni zbog mogućih posljedica ili previše oportunistični da bi riskirali svoje karijere.
Napustila sam grupu kada sam s ogorčenjem shvatila da se praktikuje samo „bijes na uzici“: članovi su insistirali da idu kroz sve propisane kanale, stvarajući što manje „poremećaja“. Moj zahtjev da se odbije bilo kakva saradnja s izraelskim institucijama odmah je odbačen pod izgovorom „to se nikad neće desiti“.
U augustu 2024. godine, interna objava kompanije o „situaciji u Izraelu/Palestini“ izazvala je pravi skandal. Komentarisala sam objavu dodavši popis izvora o genocidu; nekoliko kolega iz Palestine i Jordana pridružilo se diskusiji – i povrijedilo cionističke osjećaje.
Anonimni tim za internu komunikaciju reagirao je podignutim prstom, pozivajući sve da „poštuju kolege s drugačijim mišljenjima“. U saopštenju su naveli: „Termin genocid je složen i kontroverzan. Južna Afrika je optužila Izrael za genocid pred Međunarodnim sudom pravde, ali Izrael kategorički negira tu optužbu. Sud još nije donio presudu. Goethe-Institut ne koristi termin genocid u svojoj zvaničnoj komunikaciji.“
Dana 16. septembra 2025., kada je UN objavio svoje nalaze potvrđujući izraelski genocid u Gazi — posljednji u nizu međunarodnih tijela koja su to učinila — sjetila sam se te opomene, njene arogancije i prezira.
Kada je Izrael u septembru 2024. počeo bombardirati Bejrut, slučajno sam se našla u telefonskom razgovoru s tadašnjom direktoricom instituta u Ramallahu. Žalila se: „Kamo sreće da se nešto može učiniti.“ Rekla sam joj da može — odbijanjem saradnje s Izraelom. Takva mogućnost joj je djelovala besmisleno: prisustvo instituta u Tel Avivu bilo je, navodno, potrebno da „ojača disidentske glasove“ u Izraelu!
I tu leži suština liberalne tampon zone: one pružaju pokriće lažnom narativu o „drugom Izraelu“ kako bi spriječile svaku materijalnu akciju koja bi mogla dovesti do demontaže tog nepopravljivog entiteta. Nema tu političke misli, nema historijske analize — samo plitka tvrdnja da vlada ne predstavlja društvo. A zapravo, predstavlja. Genocid ne bi bio moguć bez široke podrške svih slojeva izraelskog društva.
Ranije ove godine, odbila sam učestvovati na regionalnoj online konferenciji jer je Tel Aviv bio prisutan. Odmah sam opomenuta: „Ne možete odbiti učešće iz ličnih ili političkih razloga.“ U poruci je stajalo i da mi ugovor uskoro ističe te da će, ako ne ispunim zadatke, male biti šanse za produženje zaposlenja. „Želite li sada ponovo razmisliti o svom učešću?“ Nisam. Dva mjeseca kasnije bila sam bez posla.
Ono s čim sam se najviše borila tokom tog vremena bila je izolacija. Svakog dana sam sjedila za stolom u instituciji u kojoj genocid jednostavno nije postojao, a ja sam bila „ludakinja“ koja kvari zabavu. Naučena bespomoćnost, ekonomska zavisnost i ravnodušnost — sve je to igralo ulogu.
Ali suština je dublja. Liberalna menadžerska elita nikada neće odstupiti od službenog narativa koji su im zadali: Izrael se mora braniti po svaku cijenu. Neki u to iskreno vjeruju; drugi se ne žele odreći privilegija koje dolaze s poslušnošću. U svakom slučaju, odgovornost ne može doći dovoljno brzo. I, nadam se, ovaj put im nećemo dopustiti da se „rehabilituju“.
(TBT, TNA)
