Kad sam prvi put putovao van Gaze imao sam dvadeset sedam godina. Dok sam odrâstao, putovanje je za mene značilo vožnju taksijem, autobusom ili biciklom u granicama Pojasa Gaze. Moja porodica je živJjela nedaleko od Željezničke ulice, ali u njoj nije bilo vozova. Slušao sam priče o gazanskom međunarodnom aerodromu, ali Izrael ga je bombardirao kad je meni bilo osam godina. Sjećam se da sam svog prijatelja iz djetinjstva Izata, velikog ljubitelja nogometa, pitao o mjestima koje bi jednog dana želio posjetiti. „Barselona“, rekao je. „Želio bih igrati s Mesijem, Chavijem i Iniestom.“ Godine 2014, nekoliko dana pošto je završio koledž, Izat je izgubio život u izraelskom zračnom napadu. Naša sloboda kretanja bila je samo još jedna žrtva okupacije.
Boston je bio prvo mjesto koje sam pokušao posetiti. Bila mi je potrebna američka viza, a nije mi bilo dozvoljeno da otputujem šezdesetak kilometara do američke ambasade u Jerusalemu ili da se vozim četiri sahata kroz Izrael do američke ambasade u Amanu, u Jordanu. Umjesto toga, jedan član porodice odvezao me je do Rafe u južnoj Gazi. Ušao sam u Egipat i onda iz Kaira odletio u Jordan na intervju za vizu.
U američkoj ambasadi u Jordanu službenik mi je predao spisak ličnih informacija koje moram priložiti: adresa, brojevi telefona i elektronske adrese, imena braće, sestara i djece. Moja petnaestogodišnja historija putovanja bila je prazna. Nisam znao koliko će im trebati da donesu odluku – znao sam samo da dotle neću moći da se vratim u Gazu. Poslije četrdeset dana čekanja u iznajmljenom stanu u Amanu, konačno sam dobio vizu. Narednih godina imao sam sreće da često putujem.
Poslije 7. oktobra bilo je teško izaći iz Gaze. Najbližim članovima moje porodice to je uspjelo u novembru zato što moj najmlađi sin Mostafa ima američki pasoš. Ali dok smo putovali u Egipat, izraelski vojnici su me odvojili od porodice, tukli i ispitivali. U decembru se moja majka prijavila za put u Katar s mojom dvadesetjednogodišnjom sestrom Afnan, kojoj je bila potrebna medicinska pomoć za rijedak genetski poremećaj. Dozvola je stigla krajem marta. Afnan, koja ima riječnik četvorogodišnjeg djeteta, jedva je razumjela loš arapski izraelskih vojnika na kontrolnom punktu. Moja majka se bezmalo onesvjestila dok je prelazila četiri kilometra po žarkom suncu. Tako sada izgleda putovati u Gazi.
U junu sam ponovo krenuo na put. Moja porodica se selila iz Egipta u Sirakjus, u državi New York. Planirali smo usput posetiti moju majku i sestru u Dohi. Tokom dvosatne vožnje do aerodroma, ja sam fotografirao predjele, a moj osmogodišnji sin Jazan gledao je kroz prozor i postavljao pitanja. U Dohi su nas moja majka i sestra dočekale na ulazu u svoju zgradu. Nasmijao sam se kad sam pogledao njihov frižider pun svježe hrane koju od početka rata nismo vidjeli u Gazi. „Vidi šta sve imate“, rekao sam majci. „Mango, trešnje, krastavac, sir i druge namirnice“. Imao sam utisak da ona ne osjeća zadovoljstvo već krivicu. „Voljela bih da sam ostala s tvojim ocem, djecom i unucima“, rekla mi je. Mjesecima je čekala da otputuje u Dohu, a onda se pitala da li je uopće trebalo napuštati kuću. Ali Afnan se toliko plašila povratka kući da danima nije izlazila iz stana.
Ostali smo nedjelju dana, a onda smo 18. juna ustali rano i spakovali se. Moja majka je ćutala i izbjegavala da nas pogleda u oči. Rekao sam joj da ćemo se uskoro vidjeti u Gazi, ali smo oboje znali da bi do povratka kući moglo proći mnogo vremena.
Dok smo čekali svoj let jedan mladić je kuckao po telefonu, a onda me pogledao i upitao na arapskom: „Jesi li ti Mosab? Mosab Abu Toha?“ Odglumio sam da mi je to ime nepoznato, ali su me djeca odala. „Jeste, on je Mosab“, rekla je moja ćerka Jafa, „samo se šali“. Mladić se osmjehnuo. I ja sam se osmjehnuo, prvo djeci pa njemu. „Otkud znaš moje ime?“ „Znam šta ti se desilo. Tebe je zadržala izraelska vojska, jel da?“ „Jeste. U stvari me je kidnapirala.“
Mladić je bio Palestinac. Studirao je na MIT-u i nedavno pomogao svojoj porodici da se iz Gaze evakuira u Katar. Bilo mi je nevjerovatno što se dva Gazanca sreću slučajno u svijetu, kao dvije ribe u okeanu. Takva je dijaspora: Palestinci koji su se možda jednom sreli u Gazi sad se sreću na aerodromima. Čekali smo u redu za imigraciju i najzad stigli do kabine. Predao sam pasoše i vize ženi u uniformi.
Kad sam vidio njenu reakciju, zapitao sam se šta nije u redu. Govorila je u svoj voki toki. Onda nas je mišićav momak s metalnom značkom, tejzerom, pištoljem i lisicama ispratio do čekaonice. Poslije iskustva s izraelskim vojnicima, unervozio sam se, ali sam to sakrivao od porodice. „Moramo da idemo u novu kuću“, rekao je nestrpljivi Jazan. Konačno je jedan mladi carinik došao da razgovara sa mnom.
Iznenadila me je njegova ljubaznost. Upitao me je da li je moja porodica u Gazi sigurna i da li ima dovoljno hrane. Zatim mi je vratio naše pasoše i ponudio pomoć oko kofera. Opustio sam se i poslao nekoliko SMS poruka prijateljima: „Sve u redu. Sakupljamo prtljag.“
Prije ukrcavanja na vezani let, opet smo morali proći sigurnosnu kontrolu. Moja bording karta je pokrenula još jedan alarm. Oficir je dohvatio voki toki i viknuo: „Nadzornik!“
Nadzornik je došao i pogledao u ekran. Tiho su porazgovarali prije nego što su se okrenuli ka meni. Pokazalo se da je na mojoj bording karti odštampan niz od četiri slova: „SSSS“, što je značilo Secondary Security Screening Selection (sekundarna sigurnosna selektivna kontrola). „Vaša supruga i djeca mogu ići“, rekao je nadzornik. „A vas moram zamoliti da pođete sa mnom.“
Zatražili su da prođem kroz metalni detektor i skener s milimetarskim talasima. Ništa nisu našli.
Službenik aerodromske sigurnosti pitao je da li smije da me pretraži. Odgovorio sam potvrdno. Prešao je prstima oko moje kragne i niz grudi. Prolaznici su odvraćali pogled. Spazio sam svoju ženu Maram u gomili, činilo se da me traži. Htio sam da viknem, da je umirim, ali možda bi to samo pogoršalo stvari. Onda je službenik nadlanicom prešao preko mogu polnog organa i zadnjice. Znao sam da se to ponekad događa putnicima, ali sam načas sam osjetio istu uznemirenost kao u izraelskom pritvoru.
Dok mi je službenik trljao dlanove papirom da proveri ima li na njima tragova eksploziva, Jafa me je primjetila i pozvala. „Pridružiću vam se kad čika završi“, rekao sam joj na arapskom da se ne bi uplašila. Na kraju je nadzornik otišao da fotokopira moj pasoš. Onda se vratio i rekao mi da je kontrola završena.
„Prije nego što odem, moram nešto da vam kažem“, odgovorio sam. Slušao je.
„U novembru me je izraelska vojska kidnapirala i svukla do gole kože“, rekao sam mu. „Danas ste me vi odvojili od žene i djece baš kao oni.“
Klimnuo je glavom, činilo se da mu je neprijatno. Upitao sam ga da li bi isto tako postupao prema putnicima iz Izraela. Pomislio sam na to da izraelski doseljenici, koji žive na palestinskoj zemlji pošto su prekršili međunarodni zakon, mogu da putuju u Sjedinjene Države bez vize.
„Ovo je nasumična selekcija“, rekao mi je. „Nema veze s vama.“
Zadržavao sam suze jer su moja djeca mogla da me vide. „Za mene nije nasumično“, rekao sam. „Već tri puta sam putovao u Sjedinjene Države. Ništa poput ovog mi se nije desilo“. Dao mi je službenu vizitkartu za žalbe aerodromskom obezbjeđenju.
Ponio sam cipele, sat i putne isprave do mjesta gdje me je čekala porodica. Ručali smo. Na posljednjem djelu našeg leta, djeca su brzo zaspala. U Sirakjusu nas je dočekalo pet starih prijatelja. Potrpali su naših deset kofera u tri automobila. Prijateljska toplina, miris drveća napolju, topao obrok koji nas je sačekao u novoj kući ublažili su moju iscrpljenost i nervozu.
***
Nisam slutio da će moje sledeće putovanje biti mnogo gore. Prvog jula oko podne jedan prijatelj me je odvezao na aerodrom Sirakjusa. Putovao sam u Sarajevo, na sajam knjiga, preko Washingtona i Frankfurta. Nisam mogao pristupiti svojoj bording karti preko telefona, pa sam pokušao da to uradim na samouslužnom kiosku, ali sam obavješten da moja putna isprava iziskuje provjeru. „Molim vas, obavjestite najbližeg predstavnika Uniteda“, rekao mi je kiosk. Predstavnica Junajteda je zurila u ekran tako dugo da joj je koleginica pritekla u pomoć. Mučeći se da izgovori moje ime, upitala me je: „Gdje je Sarajevo?“
„To je glavni grad Bosne i Hercegovine.“
Opet ćutanje. Upitao sam šta je problem.
„Mislimo da ne možete da presednete u Njemačkoj“, rekla mi je jedna od njih. Začudio sam se. Ranije sam više puta putovao preko Njemačke.
Prva službenica mi je pokazala broj mog pasoša. „Puštaju samo pasoše koji počinju s četvorkom, osmicom i devetkom“, rekla je. „Vaš počinje sa šesticom.“
Našle su mi let preko Washingtona i Atine. Nisam bio oduševljen – putovanje će trajati duže – ali nisam imao izbora. Prihvatio sam i otišao do obezbjeđenja.
Službenik obezbjeđenja skenirao je moju kartu i pozvao nadzornika. Na njoj je opet stajalo „SSSS“. Mladić mi je na brzinu pročitao pravila tog postupka – dvije strane sitnih slova.
Moje torbe su prošle kroz skener. Ja sam prošao kroz detektor metala i aparat s milimetarskim talasima. Službenik me je upitao da li sam ranije bio pretresan. „Nažalost“, rekao sam. Znao sam šta treba da radim. Prešao je rukama preko svakog djela mog tijela i opet sam se sjetio izraelskih vojnika. Onda su mi dozvolili da se pridružim drugim putnicima.
Našao sam svoj gejt i izvadio telefon. Pogledao sam pravila za putovanje kroz Njemačku i shvatio da su predstavnice Uniteda pogriješile. Gledale su spisak zabranjenih brojeva lične karte, a ne pasoša. Broj moje lične karte je počinjao osmicom; bilo mi je dopušteno da putujem preko Njemačke. Ali sad je bilo prekasno, morao sam da se ukrcam jer bih inače propustio let.
Kad smo sletjeli u Washington, pozvao sam United. Službenik mi je rekao da sam i dalje prijavljen na letu Lufthanse za Frankfurt. „Sigurni ste?“ upitao sam. Na bording karti u mojoj ruci pisalo je Atina. Na tren mi je laknulo. Bilo je pet i dvadeset, a avion za Frankfurt je polijetao u šest.
Na izlazu je osoblje Lufthanse imalo problema da mi odštampa „novu“ bording kartu. I oni su zvali menadžerku. Sad sam već bio tako frustriran da sam htio otkazati cijelo putovanje. Onda mi je ona rekla: „Bojim se da ćete morati ponovo da se čekirate“. Pokazala mi je slova „SSSS“ na mojoj novoj karti. Bilo je 5.30.
Uputstvo za nalaženje sigurnosnog punkta bilo je vrlo komplicirano, pa je ljubazna članica osoblja potrčala sa mnom. Ranac mi je udarao o leđa kao zvekir. Nadzornik aerodromske sigurnosti je potvrdio da ću morati ponovo proći kontrolu, a policajka koja mi je pregledala torbu dodirnula je svaku stvar u njoj – kesice čaja, hemijske olovke, svesku, češalj. Uvukla je ruku u svaku moju čarapu, kao da nastoji da opravda „SSSS“ na mojoj karti. Pet pripadnika osiguranja stajalo je oko mene dok mi je postajalo jasno sa da sam propustio let.
Poslije 17 minuta, nadzornik je udario četiri crvena pečata na moju bording kartu. Kad sam mu rekao da su prema meni loše postupali, saopćio mi je da na internetu postoji portal za žalbe. Vratio sam se na izlaz u 6.30. Avion je već otišao.
Unaited mi je dao novu putanju s pet presjedanja: Sirakjus – Washington, Washington – Minhen, Minhen – Frankfurt, Frankfurt – Zagreb i Zagreb – Sarajevo. Let za Minhen je polazio poslije ponoći i borio sam se da ostanem budan. Pomišljao sam da odustanem i vratim se u Sirakjus – već mi je propao cijeli dan putovanja. Ali sjetio sam se čitalaca koje ću sresti u Bosni i radosti što ću potpisivati svoje pjesme u prijevodu na bosanski.
Dva sahata prije leta potražio sam bording kartu za gejt Lufthanse. Opet nisu mogli da je odštampaju i pozvali su menadžera. Kad je došao sat kasnije, upitao me je da li imam šengensku vizu za putovanje u Evropsku uniju.
„Šta će mi šengenska viza? Ne zadržavam se ni u jednoj zemlji za koju je potrebna.“
„Potrebna vam je zato što u šengenskim zemljama možete da presjednete samo jednom.“
Nisam mogao vjerovati. Avio-kompanije je smislila putanju koja mi je bila zabranjena. „Morate naći rješenje“, rekao sam. Putovao sam već dvanaest sati, a još nisam napustio Sjedinjene Države. Menadžer je bio ljubazan, ali pošto je obavio neke pozive, rekao mi je da neću moći da se ukrcam u avion. „Morat ćete naći takav let da ne morate da presjedate u šengenskim zemljama“, rekao je. Kad sam pozvao United, ženski glas mi je rekao: „Možemo da vam osiguramo put u Sarajevo, ali ne i hotelski smeštaj na putu“. Povezala me je sa svojim nadzornikom. „Vaš je posao da znate mogu li da putujem nekim letom ili ne“, rekao sam mu. Proveo sam na telefonu osamdeset šest minuta, do 1.55 ujutru. Telefon mi se nije ispraznio zato što sam bio prikačen na punjač. Jedini let kojim sam mogao da stignem u Sarajevo na vreme polazio je za Beč za petnaest sati, rekao je na kraju menadžer. Avio-kompanija mi neće platiti hotel.
Imao sam sreće da je moj novi gejt bio blizu mesdžida. U njoj se nalazila gomilu ćilima za molitvu. Nije bilo nikog, pa sam improvizovao jastuk i ćebe, legao i odspavao s prekidima više od 12 sati. Prije nego što sam krenuo prema gejtu, nadoknadio sam sve molitve koje sam preskočio.
Trećeg jula sam sletio u Sarajevo, 44 sata otkad sam stigao na aerodrom Sirakjusa.
Sarajevo me je podsjetilo na Gazu. Vidio sam rupe od gelera na zidovima nekih zgrada i kratere u nekoliko ulica. U mislima mi je bila 2014, kad su izraelske snage bombardirale susjednu kuću, pa je moja porodica zapušavala rupe na našoj. Pomislio sam i na onaj dan prošle godine kad su izraelski projektili pretvorili našu kuću u gomilu ruševina.
Tokom četiri dana u Sarajevu sreo sam mnogo pisaca i umjetnika. Jedan od njih pozvao me je na predstojeći književni festival, na kom su očekivali i nekoliko gazanskih fotografa i umjetnika. Rekao sam da ću rado doći. Onda sam se sjetio aerodroma i predomislio se.
Kad sam uredniku svoje slijedeće knjige ispričao kako sam se proveo na putu, rekao mi je: „Organizirat ćemo promotivnu turu u gradovima blizu Sirakjusa da ne bi morao na aerodrom“. Nadao sam se da će mi putovanje proširiti vidike, a ono mi je potkresalo krila.
Na moje zaprepaštenje, put natrag je protekao glatko. Nije bilo „SSSS“ na mojoj karti. Čekiranje je trajalo nekoliko minuta. U Sirakjus sam stigao u planirano vrijeme, s osjećanjem kakvo valjda ima zločinac kog nisu otkrili. Kasnije sam potražio informaciju o pasošima svih zemalja. Izraelski pasoš, koji omogućuje putovanje bez vize na 170 odredišta, osamnaesti je na spisku. Pasoš s Palestinskih teritorija, koji omogućuje putovanje bez vize na samo četrdesetak destinacija, nalazi se pri dnu liste.
***
U nedjeljama poslije putovanja u Sarajevo, pokušavao sam da shvatim šta mi se dogodilo. Moj prijatelj Hasan, američki građanin koji je veći dio života proveo u Gazi, rekao mi je da ga redovno zaustavljaju na aerodromima i postavljaju mu svakojaka pitanja – šta radi u sopstvenoj zemlji i da li nosi oružje. Pozvao sam i tri eksperta za kontrolu putnika. Sheza Abushi Dalal, advokatica u organizaciji koja često tuži policiju, sa sjedištem na Gradskom univerzitetu New Yorka, rekla mi je da američka vlada ima listu za nadzor, koja obuhvata i putnike. Ta lista se zove Baza podataka za kontrolu terorista (Terrorist Screening Dataset), a njen najpoznatiji dio je spisak lica kojima je zabranjeno letenje. „Ali postoji i selektivni spisak“, rekla mi je. Ljudi koje se nalaze na njemu često doživljavaju ono što se meni desilo.
Od Faize Patel, više direktorke Programa za slobodu i nacionalnu sigurnost u Brenan centru za pravdu, čuo sam da čak ni eksperti ne znaju koliko spiskova za nadzor postoji niti kako se na njih dospjeva. Neko može doživjeti sekundarnu kontrolu čak i ako nije ni na jednom spisku. Neki putnici se izdvajaju zbog svog odredišta ili zato što imaju kartu u jednom pravcu.
Pitao sam se da li sam dospio na spisak zato što sam iz Gaze ili zato što su me izraelske vlasti pogrešno etiketirale kao prijetnju. Dalal mi je rekla da su poslije 7. oktobra mnogi Palestinci prijavili da su imali problema na američkim aerodromima. „Izrael i SAD dijele mnoge povjerljive informacije“, rekla mi je Patel.
Nije bilo načina da saznamo da li je to imalo neku ulogu u mom slučaju. Saher Selod, autorka knjige Zauvijek sumnjivi: rasijalizirani nadzor američkih muslimana u ratu protiv terora (Forever Suspect: Racialized Surveillance of Muslim Americans in the War on Terror), povezala je moje iskustvo s Bushovim dobom, kad je proširena baza podataka za nadzor. Spomenula je još jednu taktiku iz tog vremena: sad nepostojeći Sistem nacionalne sigurnosti ulazaka-izlazaka, koji je zahtjevao da državljani 24 zemlje s muslimanskom većinom (i Sjeverne Koreje) budu izloženi provjeri otisaka prstiju, fotografisani i intervjuirani. „Ako se pitate da li je razlog to što ste Palestinac – apsolutno jeste“, rekla mi je.
Redovno sam provjeravao veb stranicu za žalbe Ministarstva za unutrašnju sigurnost, koje nadgleda službu aerodromske sigurnosti. Deset nedjelja moj slučaj je bio „u toku“. Onda je The New Yorker poslao pitanja aerodromskoj sigurnosti o mom iskustvu. Dva sahata kasnije dobio sam „Pismo o konačnoj odluci“ od Ministarstva. U njemu je pisalo da su neke aerodromske kontrole nasumične i da agencija „ne može ni potvrditi ni poreći ijednu informaciju o vama koja bi se mogla nalaziti u federalnim spiskovima za nadzor“. Pismo se pozivalo na „sisteme koji sadrže informacije iz federalnih, državnih, lokalnih i stranih izvora“ i koji ponekad mogu dovesti do pogrešne identifikacije putnika. U njemu je stajalo i to da je agencija „unijela potrebne ispravke u kartoteke, između ostalog napomene koje mogu doprinjeti izbjegavanju incidenata povezanih s pogrešnom identifikacijom“.
U odgovoru na pitanja The New Yorkera, portparol izraelske vojske je rekao: „Ne komentiramo informacije koje Izrael djeli sa svojim strateškim partnerima“. Aerodromska sigurnost je podjelila opće informacije o sekundarnoj kontroli i rekla: „Aerodromska sigurnost tijesno sarađuje sa obavještajnom i policijskom zajednicom i s njima dijeli informacije“. Ali odbili su komentirati moje iskustvo.
Jednog petka u avgustu neko je pozvonio na mojim vratima. Djeca su se igrala napolju i začuo sam muški glas koji ih je pitao: „Da li vam je otac kod kuće?“ Na vratima su stajala dvojica. Načas sam pomislio da rade za školu u koju smo pokušavali da upišemo djecu. Onda sam vidio da jedan nosi bedž i pištolj. „Zdravo. Mi smo iz FBI.“
Jedan agent mi je rekao da je čuo za moje iskustvo s sigurnošću na aerodromu Loban. Upitao me je imam li nekoliko minuta za razgovor. Oni su stajali, a ja sam sjedio na kauču; jedan je zapisivao. Onda su mi postavljali pitanja o nizu širih tema – kako se osjećamo u komšiluku, šta smo radili u Egiptu i Kataru, kakav je bio naš život u Gazi. Na kraju su tražili da im kažem nešto o svojoj „interakciji“ s izraelskom vojskom.
Rekao sam im da sam već opisao taj doživljaj u The New Yorkeru i na CNN-u, ali oni su htjeli izvještaj od mene. Počeo sam da govorim o tome kako su mi stavili povez na oči i lisice, a onda sam shvatio da Jazan sjedi pored mene. Nisam želio ponovo preživljavati moj bol, pa sam ga poslao na sprat prije nego što sam nastavio. Objasnio sam im da sam od 7. oktobra izgubio 31 člana šire porodice u samo jednom zračnom napadu, jedan je stradao od izraelskog snajperiste, a jedan od ujaka moje žene je poginuo ispred školskog skloništa. I Maram i ja smo izgubili po jednog praroditelja jer im se bolest pogoršala zbog uvjeta u Gazi. Mnogi naši rođaci sad žive u šatorima. Imao sam utisak da nisu došli da me pitaju o događajima na aerodromu.
Poslije bezmalo sahat vremena jedan agent me je upitao imam li nekih pitanja ili briga i da li želim nešto da im kažem. Poslao mi je SMS i pozvao me da mu se javim. Prije nego što su otišli, zamolio sam ih za pomoć oko moje žalbe ili uklanjanja mog imena sa spiska na kom se možda nalazim. Odgovorili su da mi ne mogu pomoći s drugim vladinim agencijama. Dali su mi anonimnu vizitkartu lokalne F.B.I. kancelarije i otišli.
Maram je sišla s Jazamom i rekla mi da ju je naš sin pitao, „Jel će opet odvesti tatu?“ Kad je The New Yorker upitao F.B.I. o posjeti, portparol je odbio komentirati kako su agenti došli do mog imena i zašto su me posjetili.
Prije par godina napisao sam na Facebooku da sam u Kairu zbog vize i moj prijatelj Ahmed je video post. „I ja sam u Egiptu“, napisao mi je u poruci. Neočekivano smo proveli nekoliko lijepih dana zajedno. Ahmad je gurman i jednog popodneva smo zajedno ručali u restoranu koji gleda na Nil. Drugog dana smo otputovali do Crvenog mora – dvojica Palestinaca istražuju mjesto koje im je inače nedostupno.
Ranije ove godine, pisao sam Ahmadu koji je bio u Gazi. „Sjetio sam te se juče“, rekao sam mu na arapskom. Sećaš li se našeg provoda na Suecu pretprošlog ljeta? Kako si?“
Odgovorio mi je sarkastičnom šalom: „Putujem kao i ti. Od jednog školskog skloništa do drugog“. Nedavno je bio u Rafi, gdje je izbjeglo više od milion raseljenih Palestinaca. Pokušao je da podigne novac potreban da s porodicom napusti Gazu. Onda su izraelske snage ušle u Rafu, zapečatile granicu i ponovo raselile mnogo porodica. Od kraja avgusta Ahmad živi u šatoru sa ženom i troje djece u jednom dijelu Kun Junisa – to je peto mjesto na kom žive tokom posljednjih godinu dana. Ahmedov dan počinje u 6.30 ujutro. „Poslije toga se ne može spavati zbog muha u šatoru“, rekao mi je. On staje u red za hljeb dok njegova žena priprema doručak, obično od konzervirane hrane. „Da bih skuhao čaj, moram pronaći nekog ko je zapalio vatru“. Onda oko sahat i po čeka u redu za vodu. Na fotografijama je mnogo mršaviji nego ranije.
Ahmad je sanjao o tome da ženu i decu povede na put u Egipat i dalje – da s njima putuje vozovima, isprobava restorane, fotografiira nova mjesta. Sad sanja o nekom drugom državljanstvu. On je izbjeglica, a ne putnik. „Izgubio sam nadu da ćemo se vratiti svom pređašnjem životu. Čini mi se da ćemo zauvijek ostati izbjeglice.“
(TBT, Autor: Mosab Abu Toha, The New Yorker)
