U hotelskoj sobi u Njujorku 1976. godine, Dona Samer zakoračila je ka prozorskoj izbočini. Prethodne godine njen pseudo-orgazmični vokal na singlu Love to Love you Baby, eksplodirao je na sceni i donio joj nezamislivu slavu. Ono što je bilo nepoznato fanovima bila je njena rastrzanost između njenih seksualizovanih nastupa i nasilne veze u kojoj je bila zaglavljena, kako objavljuje Gardijan.
„Još 10 sekundi i otišla bih“, rekla je kasnije – ali joj se noga zaplela u zavjesu i u tom trenutku je ušla sobarica. „Osjećala sam da mi Bog nikada ne može oprostiti jer sam ga iznevjerila“, objasnila je ona. „Bila sam dekadentna, glupa, bila sam budala. Jednostavno sam odlučila da moj život nema smisla.”
Ova osećanja su bila skrivena od javnosti koja ju je poznavala kao jednu od najočaravajućijih i neverovatno talentovanih ličnosti američkog popa, ženu koja će kasnije pevati pjesmu I Feel Love koja mijenja svet, razmetljive Hot Stuff i Bad Girls, bombastični pop She Works Hard for the Money i tolike druge hitove. Čak i sada, 11 godina otkako je umrla od raka, njen producent i koscenarist Pit Belot i dalje je smatra najboljim glasom koji je ikada snimio. „Pjevala bi sa ovim nevjerojatnim, intuitivnim osjećajem. Odmah bi posjedovala pjesmu. Uijvek je sve bilo jednokratno – nikada se nije mučila.”
Ali – kao što je istraženo u novom dokumentarcu, „Volim te, Dona Samer” – iza sjajne kraljice diskoteke bila je velika borba. Dona Samer je bila potajno opterećena traumama, krivicom i nesigurnošću. „Zauvijek me je promijenio ovaj proces“, kaže korežiserka filma – i Samerova kćerka – Bruklin Sudano. „Zahvalna sam što sam na ovoj strani, jer je bilo veoma intenzivno.” Kada je Samer pevala u crkvi kao dete, ponekad se borila da pogodi visoke tonove. Frustrirana, jednog dana se pomolila: „Bože, molim te, nauči me kako da bolje pjevam. Crkva je bila izvor vere i nade za mladu pevačicu. Odrasla je u duboko religioznom domaćinstvu, ali kao tinejdžerku pastor ju je seksualno zlostavljao. „Obavljao je đavolji posao bolje od većine“, kaže Samerov brat Riki Gejns u filmu. „To je postao odlučujući trenutak u njenom životu.”
Odrastajući u Bostonu, Massachusetts, Samer je od ranog djetinjstva bila podvrgnuta rasizmu, tukle su je bande bele omladine; ožiljak na licu ostavio joj je osjećaj „ružne“ i „neadekvatne“. Također je skoro umrla od davljenja kada je imala osam godina. Osoba u koju je izrasla bila je duhovita i divlje talentovana, ali i oprezna i privatna. Kada je postala majka, držala je svoju spavaću sobu zaključanu, nedostupnu čak i sopstvenoj deci; kada joj je u poslednjim godinama dijagnostikovan rak pluća, nije rekla nikome osim uže porodice. „To je bilo veoma teško“, kaže Sudano. „Poštovali smo njen put, ali je bilo teško, jer bi ljudi postavljali pitanja, a mi bismo morali da kažemo: „Oh, ona je dobro.“
Ova dvojnost privatne tuge dok se javno pretvara da je sve bajno – postala je glavna tema filma. „Nakon njene smrti, mnogo ljudi mi je prišlo “, kaže Sudano. „Željeli su da shvate zašto bi donijela taj izbor [da im ne kaže]. Pomislila sam: moramo da ispričamo njenu priču – ali zaista da je ispričamo. Nakon što se preselila u Njujork da bi pristupila psiho-rok sastavu Crow, Samer je dobila ulogu u mjuziklu Hair. Produkcija ju je 1968. odvela u Nemačku, gdje se pet godina kasnije udala za austrijskog glumca Helmuta Zomera i dobila kćerku Mimi. Radeći kao prateća pevjačica u Minhenu, upoznala je producente Belot i Đorđio Moroder.
Do 1975. njih troje su napisali Love to Love you Baby, nacrt za disko koji je bio toliko doslovan u izvođenju seksualnih stenjanja da ga je BBC zabranio. Ali, već 1976. godine, Summer nije želela da je to definiše. „Imam još mnogo toga da ponudim“, rekla je za Rolling Stone. Veoma erotizovana muzika je takođe bila suštinski u suprotnosti sa njenom pozadinom – kao dete, njen otac ju je tukao što je nosila crveni lak za nokte jer su, kako je rekao, „tako nosile kurve“.
To je stvorilo dubok unutrašnji sukob – pjevačičin brzi uspon do slave pratio je njen mentalni pad. „Najturobniji dani mog postojanja bili su na vrhuncu moje karijere“, rekla je ona. Dok se borila, Mimi je poslata da živi sa bakom i dedom, a Samer jeretrpela nasilnu vezu sa umjetnikom Peterom Mildorferom. Jednom prilikom od fizičkog zlostavljanja ostala je bez svesti, sa crnim okom i polomljenim rebrima.
Do kraja 1976. Samer je razmišljala da se ubije u toj hotelskoj sobi. „Ponekad smo se plašili da ulazimo u ove razgovore sa rođacima – bilo je mnogo suza“, kaže Vilijams. Čak su ušli u trag Mildorferu, koji je razmišljao: „Udario sam je i nikada sebi nisam mogao oprostiti.”
„Jedan od temeljnih stubova ovog filma je da su ovi teški razgovori neophodni“, kaže Sudano. „Znala sam da mu je moja majka oprostila, pa sam se osjećala prijatno u razgovoru, a tako dolazi do isceljenja. Kada se otkrije da je Mimi također bila seksualno zlostavljana kao dijete, u porodičnoj kući od strane nekoga ko je povezan sa domaćicom, film se još više udaljava od tradicionalnog muzičkog dokumentarca i bavi se istraživanjem generacijske traume i kompleksnosti toga kada je upletena u porodicu. „Mimina priča je bila integralna“, kaže Sudano. „To je tako isprepleteno sa životom moje majke i njenom borbom sa majčinstvom i time kako da izleči vlastitu traumu. Bilo je mnogo izlječenja za Mimi lično, ali i za nas kao porodicu. Čak i da se ništa nije dogodilo sa filmom, najveći poklon je bio da joj pomognem da joj olakšam taj proces.”
Osim što je neki oblik porodične terapije, film se može posmatrati i kao posthumni projekat saradnje sa samom Samer, s obzirom na to da je priča ispričana kroz njene reči i snimke. „Uvek smo se šalili da je ona režirala sa neba“, kaže Sudano.
Komercijalni uspeh Done Samer dostigao je vrhunac 1979. godine sa višemilionskom prodajom Bad Girl. Godine 1980. udala se za Brusa Sudana i do 1982. imala još dve ćerke, Bruklin i Amandu. Još jedan hit album sleteo je 1983. sa She Works Hard for the Money, ali porodični život je postao njen fokus. Kao i vera, kada je Samer postala nanovo rođeni hrišćanin.
Na koncertu 1983. objavljeno je da je rekla: „Bog je stvorio Adama i Evu, a ne Adama i Stiva“, što je izazvalo značajno uznemirenje među njenim obožavaocima LBGTQ+ zajednice koja je imala veliku ulogu u njenom uspjehu. Takođe je objavljeno – ali je kasnije snažno i sa suzama opovrgnuto od časopisa Summer in Advocate – da je rekla da je sida Božja kazna za homoseksualnost.
Vilijams, koji je gej, seća se tog perioda. „Bio sam tako pogođen i povrijeđen komentarom ‘Adam i Stiv’. Zato sam želeo da to istražim u ovom filmu i da znam zašto”, rekao je. Samer je pokušala da se iskupi i nastupila je dobrotvorno za borbu protiv side, dok je javno izjavila: „Ono što ljudi žele da rade sa svojim telima je njihova lična želja.”
Iako još uvijek ima status ikone za mnoge LGBTQ+ osobe, Samer je smatrala da je njen odnos sa gej fanovima ukaljan. „Imati ovu mrlju na svom nasljeđu bilo je poražavajuće“, kaže Sudano. „To joj je bilo veoma teško da prebrodi, jer je voljela ljude, a posebno tu zajednicu. Opet, radi se o lečenju. To je priznanje da je ovo bila užasna stvar koja je bila veoma štetna.”
U filmu Sudano kaže da pokušava da shvati mnoge delove toga ko je bila mama. „Sada imam mnogo više razumevanja“, kaže ona. „Bilo je zaista novo iskustvo shvatiti koliko su ovi trenuci bili ključni u njenom životu i kako se osjećala kao da ne može toliko da priča o tome samo da bi preživjela. Toliko toga je uradila sa tako malo alata.”
