Pet telefonskih razgovora sa ljekarima u roku od pet sati. Dva sata čekanja uz muziku. Dva sata u bolnici. Četiri dana bez prestanka na siteu za rezultate. I puno zbrke. To je vijugavi put kroz birokratiju koji me je od prvog telefonskog poziva u srijedu, dovelo do potvrde da bolujem od koronavirusa u ponedeljak uveče. Limbo od pet dana.
Imam 33 godine i zdrav sam, bez hroničnih respiratornih infekcija. Osjećam se kao da imam običan grip srednjeg intenziteta, uz dodatan kašalj i bolove u grudima.
Ipak, čitava procedura za borbu da dođem do ovog trenutka bila je lavirint neefikasnosti – a ja sam jedan od sretnih. Veliki broj ljudi se suočava sa sličnim problemima ali ne mogu da dođu do doktora i ne testiraju ih.
Tako svoj tekst za NewYork Times počinje Tim Herrera, jedan od oboljelih od koronavirusa.
Početak
U srijedu sam se probudio sa groznicom i kašljem. Prvo što sam uradio – provjerio sam na Googleu koji su simptomi. Onda sam rekao sebi – “dobro, ovo je sve u tvojoj glavi”. Međutim, kasnije sam dobio blagu temperaturu a kada je još skočila, cimer me je ubjedio da zovem ljekara.
Nakon što su saslušali moje simptome, stavili su me na čekanje. Zatim su mi rekli da se javim u hitnu pomoć kako bih bio testiran. Pitao sam da li može da mi da neke dodatne informacije, uputila me je na Google.
Kada sam pozvao one brojeve koje sam dobio u Google pretrazi, rekli su mi da ne znaju ništa o tome.
Moja cimerka je iz jedne sobe zvala Centar za prevenciju bolesti, a ja iz druge Gradsku bolnicu. Nakon sat vremena na čekanju, više sreće je imala cimerka.
Žena koja mi se javila uzela je moje podatke i vratila me na čekanje.
Poslije nekoliko dana rekla mi je da pozovem svog ljekara i kažem mu da nauči ispravne protokole da ne zbunjuje ljude, a zatim mi je rekla da će me neko zvati narednih dana da provjerava moje stanje.
Kada su mi se konačno javili iz Gradske bolnice, rekli su mi konačno nešto novo: izoluj se na 14 dana.
Mislio sam da je to to. Cimerka i ja smo isplanirali kako ćemo sve organizovati, kada je, poslije sat vremena uslijedio novi poziv – željeli su da zakažu testiranje za nas dvoje za sutradan.
Zašto, još uvijek je misterija.
Imao sam sreću da mogu da radim od kuće, da sam mogao da provedem nekoliko sati na čekanju, da sam sutradan dobio slobodan dan. Mnogo ljudi ne bi imalo tu sreću. A SAD je do sada testirano 50.000 ljudi, a Južna Koreja svakodnevno testira oko 10.000.
Test
U četvrtak smo cimerka i ja šetali četrdesetak minuta do bolnice jer nam je rečeno da ne koristimo javni prevoz ili taksi. Došli smo do posebnog ulaza, odakle smo pozvali sestru, ona nam je dala maske i odatle nas odvela u “koronavirusno područje”.
Nakon sat vremena odveli su nas u bolničku sobu, koju su nakon svakog testa temeljno čistili i testirali jednu osobu na sat u njoj.
Uradili su nam četiri brisa nosa i rekli da se javimo na 911 iz izolacije ako bude pogoršanja. Rekli su i da će rezultat biti za dva do tri dana. Objavili su ga poslije četiri dana, u 18 časova.
Javio sam ljudima u firmi da sam pozitivan i zajedno smo došli do zaključka da je dobro što nije u pitanju teži oblik. O tome se i radi.
Ljudi, ako imate blage simptome koronavirusa, pijte lijekove za temperaturu i lezite kući. Prava bitka se vodi oko slučajeva kod kojih se bolest spusti na pluća.
Naše iskustvo je pokazalo da su i medicinske ustanove zbunjene.
Za svaku čvrstu smjernicu bilo je potrebno nekoliko sati čekanja i više telefonskih poziva. Na kraju je u svemu ovome bilo i malo slatke ironije: saznao sam da sam pozitivan na svoj rođendan.
(TBT, NYT)
