Piše: Carl Bildt, thebosniatimes.ba
Debata o stvaranju zajedničke vojske EU odjednom dobija pravi zamajac. Pošto je francuski predsjednik Emanuel Makron nedavno pokrenuo tu ideju, predsjednik SAD Donald Trump je napljuvao (naravno u twitu), ali je podržala njemačka kancelarka Angela Merkel (istovremeno apelirajući na oprez).
To pitanje je izbilo u prvi plan ovog mjeseca prilikom obilježavanja stogodišnjice kraja Prvog svjetskog rata, zbog čega je, normalno, pažnja Evropljana bila usredsređena na pitanja rata i mira. Dok je obilazio bojišta iz Prvog svjetskog rata, Macron je primjetio da je „mir u Evropi nestabilan“ i da „nećemo zaštiti Evropljane ako ne odlučimo imati pravu evropsku vojsku.“ On je dodao da je ta zaštita potrebna „u odnosu na Kinu, Rusiju čak i na SAD.“
Cilj uspostavljanja evropske vojske datira iz najranijih faza evropske integracije. Francuski parlament je 1954. odbio da ratificirati ugovor kojim bi bila uspostavljena Zajednica evropske odbrane i zajedničke vojne snage, čime bi bili obuhvaćeni Zapadna Njemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Nakon toga, strukture integracije koje bi na kraju podupirale današnju EU imale su tendenciju da budu više ekonomski orijentirane, a teritorijalna odbrana je prepuštena NATO i sigurnosnom „kišobranu“ SAD.
Međutim, posljednjih nekoliko decenija je bilo više kretanja ka uspostavljanju zajedničke spoljne i sigurnosne politike EU i nove strukture i institucije se razvijaju s tim ciljem na umu. Ipak, današnja diskusija o evropskoj odbrani je prava novost. EU je do sada prvenstveno razvijala saradnju u domenu istraživanja i razvoja dok su razne grupacije po zemljama članicama radile na uspostavljanju različitih odbrambenih i sigurnosnih kapaciteta. U budžetu za narednih sedam godina će najvjerovatnije biti znatnih finansija za takve projekte.
Macron je u pravu da strateška okolina EU postaje sve krhkija. Evropljani se danas konfrontiraju s revanšističkom Rusijom, poletnom Kinom i remetilačkim Sjedinjenim Državama. Iako SAD posljednjih godina šire vojne kapacitete u Evropi, prethodno su kontinent smatrale prvenstveno platformom za operacije na drugim bojištima. A sada kada Trump baca sumnju na posvećenost Amerike odbrani Evrope, novi prijedlozi o evropskoj vojsci ne treba da iznenađuju.
Ipak, u Evropi samo tri zemlje imaju snažnu stratešku kulturu – Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Rusija. Sve tri imaju duboko ukorjenjeno institucionalno razumjevanje dinamika geopolitičke moći i upotrebe vojne sile. Zapravo, ruski program vojne modernizacije ukazuje da postaje sve zavisniji od čvrste moći za ostvarivanje svojih interesa.
Francuska je u međuvremenu pokrenula Evropsku inicijativu za intervenciju, novi okvir koji ujedinjuje zemlje s pravim odbrambenim kapacitetima i spremnošću da ih upotrebe. Što je najvažnije, ta nova grupacija će obuhvatati Ujedinjeno Kraljevstvo čak i pošto ono napusti EU. Macronova vizija evropske vojske pod centralnom komandom u EU će u bližoj budućnosti ostati na nivou ambicija iz prostog razloga što se zemlje rijetko dobrovoljno odriču svojih vojski.
Međutim, vrijedno je razmotriti širi cilj Macrona, koji prilično prevazilazi neposredne probleme kao što su Trump i Brexit. Ukratko, Macron apeliraju na Evropu da razvije koherentniju i autonomiju strategiju za ostvarenje svojih sigurnosnih i odbrambenih interesa u 21. stoljeću.
Nepotrebno je i reći da će ovaj projekat naići na mnoge prepreke. Rusija se može odvratiti od upotrebe nuklearnih snaga samo nuklearnim snagama SAD. Francuzima i Britancima se to ne dopada, ali njihovi nuklearni arsenali su nedovoljni, naročito sada kada Rusija svoj unapređuje. Van okvira nuklearnog odvraćanja SAD će najvjerovatnije ostati u centru komande, kontrole i obavještajnih podataka kada je riječ o operacijama širom kontinenta.
Evropljani će takođe morati da riješe izvjesni broj unutrašnjih tenzija. Njemačka će insistirati da svi novi programi budu smješteni u okviru struktura EU, istovremeno zahtijevajući odobrenje parlamenta za sve operacije. Ali Britanci više neće pripadati EU i i dalje će biti skeptični prema priči Francuza o strateškoj autonomiji, što bi moglo nagovijestiti slabiji NATO. Isto važi za istočne države članice EU koje su još manje voljne da dopuste odvajanje od NATO ili SAD.
Uprkos ovim teškoćama, pomalja se konsenzus kada je riječ o potrebi da se restrukturira evropska odbrana. Navodni podsticaj je sve veća prijetnja Rusije, Kine i sa šireg Bliskog istoka. Ali neprijatna realnost jeste da ponovna zainteresiranost za vojnu integraciju takođe odražava urušavanje strateške pozicije Evrope što je posljedica Brexita i u nekom smislu Trumpa.
Očekujem da će slijedećih decenija francuska vojska, a ne evropska marširati Jelisejskim poljima na dan pada Bastilje. Ali takođe očekujem da evropske zemlje postanu poletnije u odbrani svog suvereniteta i da djeluju kolektivno kada je riječ o sigurnosti.
/Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske/
(TBT, Project Syndicate)
