KOLUMNA
Da li
“Brexit” o kojem Mayeva priča uključuje onu vrstu “tvrdog”
odlaska iz EU koji mnogi, ako ne i većina, pristalica opcije
“Napusti” priželjkuje, ili će težiti mekšem pristupu?
Piše: Harold
James, thebosniatimes.ba
Kada je Charles
de Gaulle stajao na balkonu guvernera u
gradu Alžiru 4. juna 1958, rekao je masi francusko-alžirskih doseljenika: “Je
vous ai compris!” (“Razumijem vas!”). On će tokom sljedećih nekoliko
godina pregovarati o nezavisnosti Alžira i razbjesniti iste one doseljenike.
Ispostavilo se da “razumijem” nije značilo “saosjećam”.
Omiljeni slogan
Mayeve bi mogao na sličan način da bude obmanjujući – mogućnost koja nije
uskraćena probregzitovskom pravu njene Konzervativne stranke. Da li
“Brexit” o kojem Mayeva priča uključuje onu vrstu “tvrdog”
odlaska iz EU koji mnogi, ako ne i većina, pristalica opcije
“Napusti” priželjkuje, ili će težiti mekšem pristupu?
“Tvrdi”
Brexit bi obuhvatao prekid svih postojećih veza između Britanije i EU – nema
više doprinosa zajedničkom budžetu i stavljena je tačka na slobodno kretanje
radne snage. Ovaj stav pretpostavlja da Evropa predstavlja ekonomski i kulturni
pad, te samim tim nema bog zna šta da ponudi Britaniji, koja bi mnogo više
profitirala od dubljih veza sa, recimo, azijskim i južnoameričkim ekonomijama u
razvoju. Tvrdi Brexit u suštini predstavlja amputaciju.
“Meki”
Brexit bi odražavao stav da je Britanija još deo Evrope i da Britanija još ima
mnogo toga da dobije od bliskih veza sa EU, uz protok kapitala bez nesuglasica,
pri čemu bi grad London naročito zavisio od otvorenosti ka stranim radnicima, i
kompetentnim i nekompetentnim. Kao takvo, Ujedinjeno Kraljevstvo mora da
nastavi da igra po pravilima i osigura garancije da su ekonomski i politički
odnosi sa Evropom i dalje u centru britanske politike.
Takav meki Brexit
bi bio ekvivalent trijumfu realnog pogleda na svijet u odnosu na perspektivu
samoodbrane koja je poduprijeta nevjerovatnom pretpostavkom suvereniteta. To je
bolja opcija Ujedinjenog Kraljevstva. Ali za njen odabir ima velikih prepreka.
Meki Brexit u
aktuelnom kontekstu se ne bi mnogo razlikovao od kompromisa o kojem je vlada
bivšeg britanskog premijera Dejvida Kamerona pregovarala sa EU u februaru –
sporazum koji je 51,9 posto birača odbacilo u junu. Kao deo kompromisa EU je
prihvatila mogućnost postojanja više valuta i prihvatila je pravo Britanije da
privremeno uvede ograničenja na socijalne beneficije koje podstiču migraciju.
Ta “kočnica za hitne slučajeve” bi u slučaju mekog Brexita bila proširena,
odnosno u suštini bi postala stalna.
Efikasan sporazum
o mekom Brexitu bi morao da prevazilazi granice ovih pitanja da bi se definisao
odnos Britanije sa Evropom. To bi iziskivalo ne samo ispitivanje savjesti u
Britaniji, već i uspostavljanje jasne vizije onoga što Evropa zapravo jeste.
Veza Britanije sa
Evropom dugo nije potpuna. “Mi smo sa Evropom, ali nismo deo Evrope”,
rekao je Winston Churchill 1953. u donjem domu Parlamenta za vrijeme diskusije
o prijedlogu u vezi sa evropskom zajednicom odbrane. “Mi smo povezani, ali
nismo izmiješani. Zainteresirani smo i udruženi, ali nismo apsorbirani.”
To izgleda
odražava stav koji je izrazio Kameron i bivši kancelar George Osborne, a koji
je pomogao da se postavi scena za Brexit. Reagujući na krizu eura, oni su tvrdili
da je Evropi potrebna veća fiskalna integracija, ali bez Britanije; ona više
neće finansijski učestvovati u budućim operacijama spašavanja eura. Solidarnost
(bar ona koja se plaća novcem) prestaje na Lamanšu.
Ali, kao i u
izjavi De Gola i u sloganu Mayeve i u Churchillovim izjavama je upotrebljen
jezik političke nejasnoće. I zagovornici i protivnici Brexita su se pozivali na
Churchillov duh za vrijeme kampanje uoči referenduma. Najrazumniju
interpretaciju, što nekako i iznenađuje, sumirao je Boris Johnonson, lider
kampanje “Napusti” i novi šef britanske diplomatije: kada je riječ o
Evropi, Churchill je bio za to da ima kolač i da ga jede.
U svakom slučaju,
i dalje je tu problem definisanja Evrope. Da li opstanak EU zavisi od dublje i
bliže integracije glavne grupe zemalja? Za ljude koji vjeruju da zavisi,
naročito u Francuskoj i Nemačkoj, Brexit pruža priliku da se modernizuju i
pojasne pravila, a i cilj igre.
Ali oni drugi
više vole da održavaju izvjesni stepen nejasnoće, što olakšava postizanje
konsenzusa u vezi s kompleksnim pitanjima i pomaže da se lideri održe na
vlasti. Nemačka kancelarka Angela Merkel spada u tu kategoriju, što je čini
kontinentalnim pandanom Mayevoj. Ova strategija korištenja nejasnoće za
stvaranje prostora za raznovrsne političke sisteme i mentalne sklopove, a
povremeno čak i za ubjeđivanje mnogih da podrže odluke nekolicine, i dalje će
ometati napore da se definiše Evropa i samim tim potkopavati pregovore o mekom
Brexitu.
Britancima je
prilično komotno s tom nejasnoćom. Najvažniji pojedinačni rad britanske
književne analize u 20. veku jeste “Sedam vrsta nejasnoće” Vilijama
Empsona. Prema Empsonu, nejasnoća pretpostavlja mogućnost da se mogu zauzeti
alternativni stavovi “bez čisto pogrešne procene”. Od izjave koja
otkriva “komplikovani” stav autora do one koja ukazuje na suštinski
konflikt u autorovom umu, ne stiče se utisak da se poetične nejasnoće Empsona
ne uklapaju u politiku, naročito u današnju britansku politiku. Pitanje koje se
sada postavlja jeste da li evropskih 27 izvora nejasnoće mogu da istolerišu i
dvadeset osmi.
*Autor je
profesor historije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Princeton i stariji
saradnik u Centru za inovaciju međunarodnog rukovodstva.
(TBT, Project Syndicate)
