KOLUMNA
Zagovornici progresivnih politika moraju postaviti sebi
prosto pitanje: Zašto evropska ideja umire? Odgovori se svode na nezaposlenost
i prinudne migracije unutar EU
Piše: Yanis Varoufakis, thebosniatimes.ba
„Baš me briga koliko će da košta – opet imam svoju zemlju!”
Tako su ljudi govorili u Engleskoj posle referenduma o brexitu prošlog juna.
Ovaj zahtjev se sve češće čuje širom Evrope. Donedavno su prijedlozi sa „spašavanje“
Evrope prihvatani sa simpatijama, uz skepsu u pogledu njihove ostvarivosti.
Danas skepsu izaziva tvrdnja da je Evropa vrijedna spašavanja.
Evropska ideja je potisnuta na marginu udruženim silama
poricanja, pobune i pogrešnog uvjerenja. Poricanje establišmenta EU da
ekonomska arhitektura unije prosto nije bila spremna za krizu 2008. proizvelo
je deflatorne trendove koji delegitimizuju evropski projekat. Predvidiva
reakcija na deflaciju bila je pobuna antievropskih partija širom kontinenta.
Najviše od svega zabrinjava pogrešno uvjerenje establišmenta da se
nacionalistička plima može zaustaviti „mekom federacijom“.
To više nije moguće. Poslije krize eura, Evropljani se ježe
na pomisao da Evropskoj uniji treba dati još veću moć nad životima ljudi i
njihovim zajednicama. Politička unija unutar eurozone, sa malim federalnim
budžetom i djelimičnom socijalizacijom dobiti, gubitaka i duga, mogla je biti
korisna 1999., kada je zajednička valuta rođena. Ali sada, pod teretom velikih
bankarskih gubitaka i zaostalih dugova proizvedenih nedostacima u arhitekturi eura,
meka federacija (kakvu predlaže mogući francuski predsjednički kandidat
Emmanuel Macron) donosi premalo i čini to prekasno. To bi bila unija
permanentnih mjera štednje za kakvu se već godinama zalaže njemački ministar
finansija Wolfgang Schäuble. Današnja „nacionalistička internacionala“ ne bi
mogla poželjeti ljepši poklon.
Ukratko, zagovornici progresivnih politika moraju postaviti
sebi prosto pitanje: Zašto evropska ideja umire? Odgovori se svode na nezaposlenost
i prinudne migracije unutar EU.
Rast nezaposlenosti je cijena neadekvatnog nivoa
investiranja širom Evrope, uslijed mjera štednje i oligopolističkih sila koje
su radna mjesta u Evropi koncentrisala u onim ekonomijama koje i u nastaloj eri
deflacije proizvode višak. Migracije su proizvod ekonomskih nužnosti na
evropskoj periferiji. Većina građana Grčke, Bugarske i Španije koji odlaze u
Britaniju ili Njemačku ne idu tamo zbog klime već zato što nemaju drugog
izbora.
Električne ograde i povlačenje u zagrljaj nacionalne države
neće poboljšati život građana Britanije i Njemačke. To može učiniti jedino
stvaranje prihvatljivih uslova za život u svim evropskim zemljama. Upravo to
nam je potrebno da bismo oživjeli ideju o demokratskoj, otvorenoj Evropi.
Nijedna evropska zemlja ne može održati prosperitet ako su drugi Evropljani u
kandžama depresije. Zato je prije razmišljanja o federaciji Evropi potreban „new
deal“.
Pokret DiEM25 će predstaviti takav program za Evropu u
februaru i pokrenuti ga narednog mjeseca (u martu), na godišnjicu Rimskih
ugovora. Evropski new deal će se zasnivati na jednostavnom načelu: svaki
Evropljanin treba da uživa pravo na posao od koga može da se živi, pristojne
uslove stanovanja, kvalitetno zdravstvo i obrazovanje i čistu životnu sredinu u
sopstvenoj zemlji.
Za razliku od Rooseveltovog izvornog New deala iz 30-ih
godina 20. vijeka, evropski New deal se mora sprovoditi bez korišćenja poluga
funkcionalne federacije, uz oslanjanje na postojeće institucije EU. U
protivnom, raspad Evrope će se ubrzati i uskoro nećemo imati šta da
federalizujemo.
Evropski New deal treba da uključi 5 precizno utvrđenih
ciljeva i definisane mehanizme za njihovo ostvarivanje u okvirima postojećih EU
sporazuma, bez dodatne centralizacije vlasti u Briselu i daljeg gubljenja suvereniteta:
Zelene investicije velikih razmjera koje će se finansirati
kroz partnerstvo evropskih javnih investicionih banaka (Evropska investiciona
banka, KfW i druge) i centralnih banaka (usmjeravanjem sredstava iz monetarne
relaksacije na obveznice investicionih projekata) tako da se do 5 odsto dohotka
u Evropi kanališe u investicije u zelenu energiju i održive tehnologije.
Sistem garantovanog zaposlenja koji treba da obezbijedi
poslove u javnom i neprofitnom sektoru sa platom od koje se može živjeti za
svakog Evropljanina koji to želi, u zemlji u kojoj se nalazi. Pod uslovom da se
tim sistemom ne zamijene poslovi u državnoj službi, da zaposlenje ne bude
doživotno dodijeljena privilegija i da se ne ukinu postojeće beneficije, jer bi
to stvorilo alternativu između bijede i migracije.
Fond za borbu protiv siromaštva koji će zadovoljiti osnovne
potrebe širom Evrope i poslužiti kao osnova buduće unije beneficija.
Univerzalna osnovna dividenda kojom će se redistribuirati dio
rastućih prinosa od kapitala.
Direktna zaštita od iseljenja, u obliku pravila o pravu na
zakup koje će vlasnicima suočenim sa prinudnom naplatom prodajom imovine
omogućiti da ostanu u svom domu uz plaćanje zakupnine po fer cijeni koju će
utvrđivati savjeti lokalne zajednice. Na duži rok, Evropa mora finansirati i
osigurati pristojne uslove stanovanja za sve Evropljane obnavljanjem modela
društvenih stanova koji je na većem dijelu kontinenta demontiran.
Sistem za zapošljavanje i program borbe protiv siromaštva
treba izgraditi na modernoj verziji jedne stare prakse: stavljanjem javnog
bankarstva u službu javnog dobra, što će se finansirati pragmatičnom ali
radikalnom valutnom reformom unutar eurozone i EU. Isto treba učiniti i u
evropskim zemljama koje nisu članice EU. Konkretno, za tu svrhu treba upotrijebiti
dobit centralnih banaka od emisije novca.
Također, u svakoj zemlji treba uspostaviti elektronski javni
sistem kliringa depozita i plaćanja (izvan bankarskog sistema). Poreski računi
bi se koristili za prihvatanje depozita i prijem uplata, uz omogućavanje
transfera korištenjem usluga online bankarstva, mobilnih aplikacija i javno
regulisanih debitnih kartica. Raspoloživi bilansi bi se mogli pozajmljivati
fondovima za podršku programima zapošljavanja i suzbijanja siromaštva, uz
osiguranje kroz evropski sistem osiguranja depozita i pokrivanje deficita
obveznicama centralnih banaka koje bi po niskim kamatnim stopama servisirale
nacionalne vlade.
Jedino takav evropski New deal može zaustaviti dalju
dezintegraciju EU. Svaka evropska zemlja se mora stabilizovati i ostvariti
prosperitet. Evropa ne može preživjeti ni kao zemlja Dembelija ni kao unija
stegnutih kaiševa u kojoj se neke zemlje, iza palminog lista federalizma,
osuđuju na vječnu depresiju, a dužnicima se uskraćuju demokratska prava. Da
bismo „opet imali svoju zemlju“, treba se vratiti humanosti i zdravom razumu u
cijeloj Evropi.
(TBT/Copyright: Project Syndicate 2017)
