KOLUMNA
Svi kažu da je 2016. bila katastrofalna, ali tačnije je reći
da je to bila godina istine o našim elitama
Piše: Jakob Augstein, thebosniatimes.ba
Svi kažu da je 2016. bila katastrofalna, ali tačnije je reći
da je to bila godina istine o našim elitama. Od Brexita i uspona Trumpa, AfD-a
i sličnih, naše elite pokazuju zabrinutost za opstanak liberalnog društva. Ali
ne zato što su liberalne, već zato što se boje za sebe. To je ključna razlika:
njima je vlastiti opstanak važniji od svega, pa i od borbe za pravdu, koju niko
ne bi ni pominjao da nema uspona desnice. Toga se u Njemačkoj ljudi više boje
od izumiranja šuma ili atomskog rata. To jest, boji se onaj dio društva koji
ima šta da izgubi.
Tu se ne radi o novcu, jer desnica je u tome neoliberalna
kao i većina ostalih partija. I ona smatra da je novac najsigurniji u džepovima
bogatih. Radi se o nečem drugom: urbane sredine, obrazovane elite, emancipovane
žene, ravnopravni gay ljudi opravdano strahuju od mogućeg gubitka svojih
sloboda. Društvo o kome sanja AfD nije seminar o rodnoj ravnopravnosti ili gay
klub, već ono iz 50-ih godina prošlog vijeka kada je policija prebijala
„perverznjake“ i kada se nasilje u porodici zvalo „zavođenjem reda“.
Desnica elitama kvari uživanje u kapitalizmu. Dok se traga
za dubljim uzrocima desničarske revolucije – previše političke korektnosti? –
jasno je da su oni prije svega ekonomski. Njemački BDP je od 1991. do 2013.
porastao za 29 odsto, dok je neto prihod domaćinstava iz srednje klase povećan
za 12 odsto, dok je 30 odsto domaćinstava sa najnižim dohotkom 2013. zarađivalo
koliko i 1991.
Peter Bofinger, profesor ekonomije i savjetnik Angele
Merkel, smatra da su pristalice AfD-a ljudi isključeni iz opšteg ekonomskog
razvoja: „Porast nejednakosti raspiruje populizam i ugrožava svijet kakav
poznajemo“. Ekonomista Marcel Fratzscher u glasilu njemačke buržoazije Die
Zeitu kaže: „Čak 70 odsto njemačkih građana smatra da je socijalna nejednakost
prevelika. Sve više ljudi se osjeća izopštenima iz društva. Oni sve više rade
sve manje isplative poslove“. Isti taj Die Zeit je prije pet godina napisao da
se u Njemačkoj živi bolje kao ikada prije. To je vjerovatno bilo tačno, ali
samo za čitaoce Die Zeita i Spiegela. Tada, kada se uspon desnice još uvijek
mogao zaustaviti, političare i medije nije zanimalo stvarno stanje stvari. Tek
sada kada je „naš svijet“ ugrožen, elite su se uznemirile.
Očigledno je da neoliberalni kapitalizam uništava demokratske
temelje sopstvenog postojanja. Sociolog Wilhelm Heitmeyer je u svojoj studiji
„Stanje u Njemačkoj“ blagovremeno upozorio šta se dešava sa društvom smanjene
političke participacije, u kome sve manje ljudi ima pristup materijalnim i
kulturnim dobrima. I to je suštinski problem sa dijelom javnosti koja sebe
smatra demokratskom i liberalnom: oni vide samo sebe, a ostali ih uopšte ne
zanimaju. Ovaj fenomen je bio vidljiv i u kasnije izbrisanoj rečenici iz prvog
nacrta posljednjeg izvještaja o siromaštvu: „Vjerovatnoća za političku promjenu
je veća kada je podržavaju ljudi sa visokim primanjima“.
Političari i novinari u liberalnim društvima ne rade u
korist svih, već samo svoje klijentele. Izopšteni se ne računaju. To se vidi iz
još jedne izbrisane rečenice izvještaja o siromaštvu: „Ljudi sa nižim
primanjima odustaju od učešća u političkom životu, jer iz iskustva znaju da ih
političari ignorišu pri donošenju odluka“. Ova pretpostavka više nije tačna.
Izopšteni su se pobunili i velika većina njih je svoj glas dala AfD-u. I to
nije glas za napredak, već za rasizam, ksenofobiju i neslobodu.
Nils Minkmar iz Spiegela piše: „Naše otvoreno društvo
zasnovano na univerzalnim ljudskim i građanskim pravima, sa razumnom socijalnom
državom, nepristrasnim medijima i pravnom državom, koje se kreće ka sve većim
evropskim integracijama – sve to što je do juče bila naša svakodnevica, danas
je nedostižna utopija“. Još gore: ono što je do juče bila naša svakodnevica
ispostavilo se kao iluzija.
(TBT, Spiegel)
